Hvala
Hvala ti na lepim trenucima. Koje mi nisi dao. Hvala ti na najdivnijim snovima.
Koje si mi oduzeo. Hvala na svim otvorenim putevima. Koje si razorao. Hvala na
mogućnostima. Koje si pokvario.
Bio si tu, senka čoveka kog sam volela. Ukrao si budućnost o
kojoj sam maštala. Vodila te je zamisao koju si čekao. Trebalo je da sama dođe,
a ona izgubljena. Nikad ne nađe pravi put. Dao si mogućnost svim najlepšim
trenucima ovog sveta da nađu pravi put do tebe, a nisi znao da je samo trebalo
da kreneš ka njima. Tad bismo mogli da
dosegnemo čak do neba okovanog zvezdama, da dotaknemo svaku od njih i želimo
još. Pronašli bismo i Atlantidu, znaš? Tad bismo mogli da želimo i dalje i
lepše i neostvarivo i nezamislivo i izgubljeno i nestalo. Sve bi bilo naše. Sve
smo mogli. Koračali bismo zagrljeni
Crvenim trgom i hvatali pahulje jezikom. Smotano plesali nasred Trga Svetog Marka sve dok me
ne bi zgazio, a ja se naljutila na tebe i počela da vičem kako ne znaš da
plešeš. To bi zvučalo kao da sam ja najbolji plesač svih vremena.
Onda bismo otišli kraj mora i osluškivali talase. Pričali
bismo o istoriji, muzici, filmovima koje nisam pogledala, a trebalo bi. Onda
bih ti rekla da pustiš Balaševića, jer ne smeš da ga ne voliš. Zatim bi mi
pokazao pesmu koju si posvetio meni. Ta pesma bi bila posebna, jer je jedina
pesma koju si ikad napisao. I upućena je meni. Prekorila bih te oko neke reči
koju si pogrešno napisao, zatim bismo počeli da se raspravljamo oko pravopisa. Otišli
bismo kući i pili neko vino. Ta kuća bi bila najlepša koju si ikad video. Veruj
mi na reč. Da si je zamislio ovako zaljubio bi se u nju. Ne bi ustvari. Bila
bih ljubomorna da se zaljubiš u kuću. Moraš u mene da se zaljubiš svaki dan
opet, opet i opet. To vino bi moglo da bude i Krstač, ona malo veća boca koju
smo pili kad smo se poljubili prvi put. Volim to vino na neki čudan način. Nije
baš predivno, ali ima priču. Nakon toga slušali bismo Betovenovu "ljubavnu
pesmu". Rekao bi mi tad kako se zapravo zove i ja bih opet zaboravila. Pa
zar ne zvuči lepše "ljubavna pesma"? I onda bismo pričali i pričali i pričali... zraci sunca bi
nas opominjali da spavamo jer nas opet čeka
dan obojen ljubavlju kad se probudimo. I bilo bi tako, zagrlila bih te i
prebacila nogu preko tebe, ti bi pokušao da je pomeriš. Uzela bih ti ćebe, ti
bi se okretao još jedno pola sata, a ja bih već tada bila u dubokom snu.
Ujutru bismo pili kafu, ali prethodno bismo se pokoškali oko
toga ko će je danas kuvati. Tako bismo se svađali oko kafe svaki dan, sve do sledećeg života. U
sledećem životu bismo se opet upoznali i sve bi bilo isto.
I postojalo bi, jer sad, gde si? Ne vidim te. Ovo što vidim, to nisi ti. Ne
možeš to da budeš ti. On me voli i on je iste snove sanjao sa mnom. A ti, ti si
srušio i najjaču tvrđavu, srušio si naš mali zamak koji nas je štitio od sveta.
Od sveta punog takvih kao što si ti. Ja tebe ne znam i hoću da odeš, da mi
vratiš sebe i da opet, iznova, napravimo nešto još jače i još čvršće, i tad
ćemo moći sve ovo. Sve osim tvojih glupih filmova o robotima. Balašević nek'
ostane. Moraš da ga voliš.
Sloboda
Lomi!
Lomi!
Užas koji rastura.
Idem ka svetlu.
Ruka koja sputava.
Ti stojis na litici.
Krila širiš bežeći.
Stani!
Čekaj da izrastu meni.
U visine da se vinem.
Lance da pokidam.
Da razorim svaki čas proklet.
Tvojom svetlošću da obasjam svet.
Stani!
Bacam hiljade lisica.
Sloboda.
Život koji ubija.
Stani!
Prospi se po drugima.
Kaži.
Nek' čuju da si živela.
Njoj
U očima mojim jedan heroj.
Lucifer i Gavrilo, igra se salsa
Jednim delom zver kakve nema
Drugim srna umilnoga glasa.
Njenu lepotu bogovi skrojiše.
Te crne kose postideše mrak
U oči joj zvezde utkaše
Ni Afroditi nije dat takav dar.
Atinina mudrost u zaborav pada
Posejdon odloži trozubac svoj
Zevs sa Olimpa prestade da vlada
Svi poželeše savršenstvo to.
Za tebe sija sunce
Za tvoje nežne, najtoplije ruke
Za tvoj mio glas
Za sve moje jedino gde nalazim spas.
A tebe mi niko uzeti neće.
Ti nikad nećeš osetiti patnju.
Ti si borac kakvog nema
U najvećem heroju vidim svoju majku.
Slika Leonida Afremova, Trg Svetog Marka
